Blog Detail

Može li karate uticati na razvoj zdravog samopoštovanja kod dece i omladine?

17 Apr 18
Živeti.Zdravo
No Comments

Mnogi veruju da je treniranje tradicionalnih borilačkih veština u vezi sa pozitivnim psihosocijalnim efektima u razvoju i ponašanju vežbača. To konkretno znači da mnogi roditelji veruju da će treniranje npr. tradicionalnog karatea doprineti razvoju zdravih navika, sistema vrednosti i samopouzdanog ponašanja kod njihove dece. Međutim, postoje i drugačija mišljenja. Jedno od njih je da je među onima koji treniraju borilačke veštine značajan broj onih koji ove veštine zloupotrebljavaju u svakodnevnom životu tako što često upražnjavaju fizičko nasilje u komunikaciji sa vršnjacima, i to ne samo u svrhu samoodbrane. U tekstu koji sledi prikazaćemo šta o pomenutoj temi kažu istraživanja iz domena psihologije sporta.

Pored toga što predstavljaju formu dobre fizičke vežbe, borilačke veštine dokazano unapređuju mentalno i psihološko stanje individue. Npr., među ispitanicima koji se takmiče u borilačkim veštinama, uspešniji takmičari pokazuju viši stepen samopoštovanja i sportskog samopouzdanja. To je i logično, jer isto tako možemo zaključiti da uspešnost u bavljenju bilo kojim sportom, kao i postizanje uspeha na takmičenjima, samo po sebi doprinosi većem samopoštovanju i samopouzdanju. Međutim, ono što je karakteristično za tradicionalne borilačke veštine jeste da samo učenje i usavršavanje nove veštine (a ne takmičenje!) ima blagotvorne efekte na podizanje nivoa samopoštovanja i samoefikasnosti. Na ovaj poslednji aspekt želimo da skrenemo posebnu pažnju, jer u velikoj meri odgovara na pitanje postavljeno u naslovu članka: Može li karate uticati na razvoj zdravog samopoštovanja?

Trenažni proces i self-koncept

U razvojnom kontekstu, optimalni period za početak bilo kod trenažnog procesa je srednje detinjstvo (od polaska u osnovnu školu, pa do puberteta) zbog toga što je fizički i motorni razvoj sporiji nego u ranom detinjstvu. U ranom detinjstvu se razvija krupna motorika i koordinacija, a u srednjem detinjstvu se motorika usavršava. To ne znači da sa fizičkim aktivnostima ne treba početi i ranije radi stimulacije i stvaranja novih sinaptičkih veza kod deteta, ali bavljenje fizičkim aktivnostima sa ili bez forme konkretnog sporta u ranom detinjstvu više je u svrhu konstruktivne igre i zabave nego trenažnog procesa. Trenažni proces nužno sa sobom nosi usvajanje novih veština, poređenje sa drugima i kompeticiju. Sa druge strane, detinjstvo i adolescencija predstavljaju kritične periode za razvoj slike o sebi (tzv. self-koncept), te ovi aspekti sporta ne moraju nužno imati pozitivan uticaj na ovaj razvoj (iako je rašireno mišljenje sasvim drugačije).

U domenu sporta self-koncept je važan, i često upotrebljavan termin. Nepisano je pravilo da se ističe kako sportske aktivnosti u svakom životnom razdoblju, a pogotovo detinjstvu, blagotvorno deluju na self-koncept vežbača. Međutim, rezultati brojnih istraživanja u ovoj oblasti daju različite i kontradiktorne rezultate, a osnovni razlog tome je što se ovaj termin neadekvatno upotrebljava i što se u tumačenju rezultata zanemaruje njegova složenost. Self-koncept se odnosi na ukupnost znanja i uverenja koja osoba ima o sebi; odnosi se na sve što osoba o sebi zna, od ličnog imena preko želja i potreba, fizičkih karakteristika, sistema vrednosti, stavova i sl. Takođe, mi ne razmišljamo o sebi samo sa nekog fenomenološkog aspekta, već o pojedinim aspektima sebe razmišljamo kao o pozitivnim ili negativnim, često poredeći sebe sa drugima u svojoj okolini ili sa standardom koji nam u ranom razvoju postavljaju roditelji, a kasnije mi samima sebi. Iz ovoga jasno proizilazi da self  poseduje jednu veoma važnu komponentu – evaluativnu (vrednosnu). Drugim rečima, self-koncept se odnosi na opažanje i procenu različitih aspekata sopstvene ličnosti koja uključuje telesnu shemu, stavove, samopoštovanje, samopouzdanje, samoefikasnost itd. U literaturi je najzastupljeniji pojam samopoštovanja (eng.self-esteem) koji predstavlja subjektivnu globalnu procenu sebe, koja može biti pozitivna ili negativna. Važnost samopoštovanja za mentalno zdravlje osobe ilustrovaćemo činjenicom da je ovaj pojam u zvaničnim klasifikacijama mentalnih poremećaja najčešće u vezi sa opisom nekog psihološkog problema. Mnogi psihološki problemi povezani su sa niskim samopoštovanjem, a neki čak i za nerealno visok nivo samopoštovanja. Stoga se postavlja pitanje, šta predstavlja optimalno (zdravo) samopoštovanje?

Zdravo samopoštovanje i karate

Prema savremenim istraživačima u domenu psihologije, samopoštovanje predstavlja multidimenzionalni pojam koji daleko prevazilazi popularnu dihotomiju koja se svodi na visoko ili nisko samopoštovanje. Umesto da se pitamo da li je samopoštovanje individue dovoljno visoko, sa aspekta mentalnog zdravlja smislenije pitanje predstavlja na kakvim osnovama je samopoštovanje osobe izgrađeno. Samopoštovanje nije kategorija (imam ga ili nemam), već je dimenzionalna pojava (u kojoj meri je izraženo). Takođe, visoko samopoštovanje ne mora nužno predstavljati poželjnu osobinu sa aspekta mentalnog zdravlja i ličnosti, kao što se obično misli. Visoko samopoštovanje bez realnih argumenata (tzv. „naduvano“ samopoštovanje) praćeno je čestim promenama raspoloženja, agresivnim i defanzivnim ponašanjem svaki put kada realnost ugrozi tu nerealističku sliku o sebi. Takvo samopoštovanje se temelji na tzv.„samoljublju bez pokrića”, koje predstavlja efekat vaspitno-obrazovnih trendova koji podrazumevaju višak prava, a manjak obaveza (Twenge et al., 2008).

U poslednjoj deceniji, rezultati više istraživanja govore u prilog tome da između ekstrema visoko-nisko samopoštovanje postoji mnoštvo međupojava koje određuju da li će visoko samopoštovanje biti u korist ili na štetu individue (Kernis, 2003) . Optimalno, zdravo samopoštovanje najbolje se može opisati kao bezuslovno prihvatanje sebe. To znači da ne omalovažavamo i ne obezvređujemo sebe u situacijama u kojima se ne ponašamo dovoljno kompetentno, uspešno, inteligentno, vešto i sl. Drugim rečima, to znači prihvatanje sebe sa svim svojim vrlinama i manama, bez obzira da li nas drugi poštuju, prihvataju ili vole (Ellis, 1994). To ne znači da mi ne želimo da menjamo ono što nam se kod sebe ne dopada, već znači da ne odustajemo od sebe i da ne obezvređujemo sebe kada ne zadovoljavamo sopstvene ili spolja nametnute standarde. Kako je ovo zapravo „intelektualna mutacija” koju je gotovo nemoguće do kraja usvojiti i praktikovati, jer nije svojstvena uobičajenom ljudskom načinu razmišljanja, treba je posmatrati kao kontinuum, odnosno kao intelektualno-emotivnu naviku koja je u većoj ili manjoj meri izražena.

Borilački sportovi se često u literaturi dovode u vezu sa poboljšanjem u domenu samopoštovanja, zahvaljujući savladavanju borilačke veštine iza koje stoji obimna filozofija, kao i učenju tehnika relaksacije, koncentracije i asertivnosti (samopouzdane komunikacije) u odnosima sa drugima. Zbog ovih aspekata, borilački sportovi se prema nekim psiholozima smatraju kao forma “alternativne psihoterapije”, jer predstavljaju konstruktivne načine za suočavanje sa individualnim problemima i uspostavljanju kontrole nad njima.

Tradicionalni karate je jedan od najčešće navođenih borilačkih veština čiji se efekti proveravaju na populaciji ljudi sa različitim smetnjama u razvoju i hroničnim oboljenjima. Rezulati ovih istraživanja ukazuju na to da treniranje karatea povoljno utiče na poboljšanje pažnje i koncentracije kod dece sa poremećajima pažnje i hiperaktivnošću. Takođe, dolazi i do poboljšanja u domenu samopoštovanja kroz grupne aktivnosti. Treniranje tradicionalnog karatea pokazao je povoljan efekat u unapređenju self-koncepta i kvaliteta života dece koja pate od epilepsije (Conant et al., 2008). Ovo istraživanje predstavlja pilot studiju u kojoj je proveravan 10. nedeljni karate program za decu i adolescente sa epilepsijom, i njegov efekat na njihov kvalitet života, samopouzdanje u socijalnoj interakciji, generalni self-koncept i nivo anksioznosti. O unapređenju u ovim oblastima života polaznika, izveštavali i polaznici i njihovi roditelji. Studija slučaja koja ispituje efekte 10 nedeljnog karate programa za mlađe odrasle osobe sa oštećenjem vida takođe ukazuje na unapređenje globalnog samopoštovanja, fizičku samopercepciju i self-efikasnost u domenu fizičke aktivnosti kod ispitanika (Qasim et al., 2014). Guthrie (1997) navodi da su žene koje su bile u procesu oporavka od psihoseksualnog zlostavljanja, poremećaja ishrane, i zloupotrebe supstanci, pokazale značajan napredak u oporavku nakon karate trening programa. Studije su potvrdile i da Shotokan karate pomaže klijentima da ostvare brže rezultate u klasičnoj verbalnoj psihoterapiji (Binder, 2007).

Snagu karatea u razvoju zdravog samopoštovanja kod dece i omladine kao i u osetljivim društvenim grupama možemo u samoj filozofiji i načelima koje navodi otac modernog karate Funakoši Gičin (1868-1957):

  • Karate počinje i završava poštovanjem.
  • Ne postoji prvi napad u karateu.
  • Karate pomaže ispravnom.
  • Upoznaj sebe pre nego što upoznaš druge.
  • Duh pre tehnike.
  • Oslobodi um.
  • Karate se ne trenira samo u dodjou (sali).
  • Neka tvoj odgovor bude u skladu sa protivnikom.
  • Prvo ovladaj niskim, a zatim i prirodnim stavovima
  • Nikad ne zaboravljaj svoje vrline i mane, ograničenja tela i relativni kvalitet svojih tehnika.
  • Stalno usavršavaj svoj um

Naposletku možemo zaključiti da emipirijske studije uglavnom potvrđuju anegdotsko verovanje da tradicionalne borilačke veštine ostavljaju pozitivne psihosocijalne efekte prepoznatljive u ponašanju vežbača. Ono što se pokazalo kao posebna snaga karatea, ali i drugih tradicionalnih borilačkih veština jesu efekti koji se ne odnose na samo fizičko vežbanje već na filozofiju koja stoji iza treninga, na razvoj samodiscipline , samopoštovanja i samopouzdanja i to u dugoročnom smislu (Binder, 2007).

Napomena: Ovaj članak je deo izlaganja autorke sa naučno-stručnog simpozijuma “Selekcija u karate sportu”, održanom u decembru 2017. na Fakultetu za sport i turizam TIMS, u Novom Sadu

Tekst priredila: Doc. dr Stanislava Popov

Izvori:

Binder, B. (2007). Psychosocial Benefits of the Martial Arts: Myth or Reality?. Preuzeto sa: http://userpages.chorus.net/wrassoc/articles/psychsoc.htm.

Conant, K. D., Morgan, A. K., Muzykewicz, D.,Clark, D. C., & Thiele, E. A. (2008). A karate program for improving self-concept and quality of lifein childhood epilepsy: Results of a pilot study. Epilepsy & Behavior, 12, 61–65. 

Ellis, A. (1994). Reason and Emotion in Psychotherapy: revised and updated. New York: Carol Publishing Group.

Guthrie, S.R. (1997). Defending the Self-Martial Arts and Women′s Self Esteem. Women in Sport and Physical Activity Journal, 6, 1-28.

Kernis, M. H. (2003). Toward a Conceptualization of Optimal Self-Esteem. Psychological Inquiry, 14, 1–26.

Qasim, S., Ravenscroft, J., & Sproule, J. (2014). The effect of karate practice on self-esteem in young adults with visual impairment: A case study. Australian Journal of Educational & Developmental Psychology (AJEDP): 14, Special issue, 167-185.

Twenge, J. M., Konrath, S., Foster, J. D., Campbell, W. K., & Bushman, B. J. (2008). Egos inflating over time: a cross-temporal meta-analysis of the Narcissistic Personality Inventory. Journal of Personality, 76, 875–902.

Foto: https://fira.rs/

Leave A Comment